Rekli su o filmu: Ljubinka Milinčić
Zlokobno mi zvuči ovo otkucavanje sata, ni malo me ne vara pitanje koliko još ima do
sreće, ali ima jedna druga rečenica koja me opčinila, zaustavila, naterala da se zapitam
koliki je teret na čoveku koji ju je izgovorio.
Jer reći – rođen sam u Beogradu, rođen sam u Moskvi, u bilo kom drugom gradu na svetu,
nije danas isto što i reći – rođen sam u Kijevu. Jer Beograd, Moskva i bilo koji grad, je
geografski pojam, opšte mesto, svako je negde rođen.
Rođen sam u Kijevu – ima ovde jedno potpuno drugačije značenje. U toj rečenici je, koja
je kao težak teret legla na pleći čoveka koji je izgovara, sva tragična istorija jednog naroda.
Rođen sam u Kijevu. Kolevci Rusije, rođen sam u Kijevu koji je dao ime velikoj Rusiji,
rođen sam u Kijevu gde počivaju mošti najvećih pravoslavnih svetitelja, rođen sam u
Kijevu… rođen sam u Kijevu koji su mi oteli oni koji u tom svetom imenu ne vide ništa osim
geografskog pojma. Rođen sam u Kijevu u kome više nema ili sve manje ima mesta za
Kijevsko-pečersku lavru, nema mesta za sveštenike, a za pravoslavni narod samo ako se
odrekne svog imena, svoje vere, ako se odrekne sebe.
Pitam se kako čovek koji izgovara reči ‘rođen sam u Kijevu’ nosi taj teret slavne istorije i
sramne sadašnjosti. Pitam se kuda jedan čovek koji je odlučio da se tako predstavi
‘Rođen sam i odrastao u Kijevu’, kuda on ide, čemu se on pita, šta traži, čini mi se da
odgovore na to pitanje nismo dobili i ne možemo dobiti. Čini mi se da je i logičan bio
njegov put po svetu da proveri da li je pravoslavlje zaista onako ugroženo kako je u
njegovoj zemlji, da vidi da li se to isto događaja i na drugim delovima sveta i video je, video da se borba koju mi danas vidimo, koju danas pratimo, koju svako veče slušamo, zapravo vodi po celom svetu i da je pravoslavlje ponovo ugroženo kao što je nekada bilo.
Da li mu je zaista ostalo jedino da se zapita koliko je sati ostalo – do čega? Do sreće? Ne
bi se reklo da u nju veruje … slede i druga nagađanja – do kraja? Do kraja sveta? I nije ni
čudno što sa takvim teretom kreće u svet, da se uveri da li je samo Kijev, i Kijevska Rusija
i kijevsko-ruski narod osuđen na stradanje, na patnju i propadanje.
Svojevremenoje Jelena Čudinova napisala knjigu pod nazivom "Bogorodičina džamija u Parizu". Poruka te knjige glasi: Hrišćanstvo je počelo u katakombi i vratiće se u katakombe.
Pitam se danas da li je zaista to početak tog puta prema katakombama i verujem da nije.
Nije između ostalog i zato što smo na samom početku videli onaj sat što otkucava, da li
sekunde, da li minute, da li godine. Ono pitanje kuda vodi, da li prema sreći, da li će sutra
doći ta sreća?… To me je neodoljivo podsetilo na jednu pesmu od Olge Bergojc o
okupiranom Lenjingradu. Tamo je za vreme opsade grada, ja ću morati da kažem tu reč na ruskom: ‘стучит метроном’, otkucavao metronom, tik tak, to se čulo danju i noću i to je za građane Lenjingrada koji nisu naravno imali ni teleziviju ni radio ni ništa drugo, značilo da je Lenjingrad živ, da nije osvojen i da ga niko neće osvojiti.
Čini mi se da i ovaj film i onaj sat sa početka koji se pojavljuje u filmu – govori i da je pravoslavlje živo i da će opstati i da će ostati.
