Rekli su o filmu: Dragoslav Bokan
Ljudi Hristovi, naše vreme je pre svega veoma neobičnan film i po svojoj formi, i po žanru,
i po različitosti u odnosu na druge projekte, pošto sličnih ovome nema. Naime, ovde je
spojena ona aktuelnost filmske reportaže i novinskog teksta, koja nas je dirala sve ove
godine pokazujući strašne scene mučeništva pravoslavnih ljudi u Ukrajini, od strane
tijeske hunte.
A opet, s druge strane, u ovom filmu ima i tekako nečega što prevazilazi aktuelni sadržaj i
tu vrstu nekakvog dnevnog prisupa onome što se upravo dogodilo. I to postaje film koji
preispituje naš odnos prema socijalnoj veri i prema našoj spremnosti, da saosećamo sa
našom braćom u Hristu, ali i da učestvujemo ako bude bilo potrebno u borbi za veru i
onda kada ta borba nosi sobom i veliko stradanje. Tako da, ovaj film koji je i dokumentarni
i neka vrsta meta-istorijskog projekta, s jedne strane možda nas podsjeća na onaj čuveni
serijal Američke vojske, zašto se borimo, izdrugog svetskog rata, koji su radevi Frank
Kappa i John Ford, u sedam nekih nastavak, od kojih i jedan bio posvećen borbama ruske
sovjetske vojske protiv nacističkog okupatora. A opet s druge strane, mene strašno
podseća sve na onaj naslov jednog od najvećih filmova ikad snimljenih „Idi gledaj“, Elena
Klimova, supruga Larise Šetitko, koji je uzeo taj stih iz Jovanovog otkrivenja, iz
Apokalipse, kada se podiže i otvara četvrti pečat i kada Jovan Bogoslov na Atosu čuje te
reči Idi i gledaj, idi i gledaj i svedoči ono što se događe.
I mi smo bili u ulozi i poziciji svetog Jovana Bogoslova, u mraku sale bioskopske, dok
smo gledali te scene u kojoj ranohrišćanski mučenici se projavljuju pred nama obučeni u
savremena odela, kao ljudi našeg vremena, kako stradaju, a oni koji smevaju Hrista i
skaču i igraju oko njih, spremajući ih na mučenje i torturu, su ljudi iz našeg vremena, ljudi
koji su možda neko vremeno pre toga bili populno normalni dok ih nije uhvtila ta
propagandna groznica. Dakle, imamo onu čuvenu scenu kao kada Hristos ulazi u
Jerusalim na Cveti i prisutni viču Osana, da bi nekoliko dana nakon toga isti ti prisutni, ili
bar jedan dobar deo njih, vikao rastni ga, rastni ga, onome koga je ovenčavao cvećem
neposedno pre toga.
To da je ljudska priroda neprestana borba na poprištu srca između Boga i đavola, između
vrline i greha, između naše hrabrosti i kukavičluka, to da danas možemo da polako
naslućujemo odsjaj oblesak poslednjih vremena i otvaranja pečata Apokalipse, to smo
sve videli kroz ovaj jednostavan, neambiciozan u najboljem smislu reči film, koji čak
samim sobom odlukom autora Jovana Markovića praktično i nema konkretnog reditelja,
nego su svi učesnici u tom filmu njegovi reditelji, a ja bih onda dodao, ako već idemo tim
putem, da smo i mi, svi gledaoci, takođe koautori ovog projekta, koji putuje kroz vreme
zajedno sa nama i upozorava šta se sve uskoro može dogoditi, a iz perspektive duhovnog
rata, onoga što je u stvari mnogo veći i strašniji od svakog drugog rata u istoriji.
Dragoslav Bokan, režiser, književnik, publicista, kolumnista
